Aleksandra Mladenović – ponosno dete sa sela koje nije zaboravilo korene 🌾
Popularna pevačica Aleksandra Mladenović često ističe da je svoje prve i najvažnije životne lekcije naučila upravo na selu, među ljudima koji žive od zemlje i poštuju rad. Njeno rodno mesto za nju nije samo uspomena, već temelj svega što danas jeste – skromnosti, istrajnosti i poštovanja prema trudu.
– Uvek kažem da je bilo sramota da dete sa sela ne zna da radi na njivi, prisetila se Aleksandra uz osmeh. Brat i ja smo od malena pomagali roditeljima, učili se radu i odgovornosti. U Poljoprivrednoj školi u Žitorađi imali smo praksu – kopali smo kukuruz, orali zemlju, sve po pravilu.
Iako priznaje da se znala malo “izvući”, seća se kako je tadašnji dečački simpatija često preuzimao njen deo posla. – Kopala nisam puno, jer je to radio moj tadašnji simpatija, ali oranje nisam mogla da izbegnem. Profesor Bucko je bio strog i nije dozvoljavao neuredan rad, kroz smeh kaže Aleksandra, dodajući da je i danas ponosna što zna kako izgleda pravi seljački rad.
Za razliku od mnogih koji skrivaju svoje poreklo, Aleksandra to nikada nije činila. Naprotiv, s ponosom ističe da je dete sa sela.
– Neki ljudi se stide toga, ali ja ne. Odrasla sam u zdravoj sredini, među poštenim i vrednim ljudima, i to me oblikovalo. Kada sam sa 20 godina došla u Beograd, to je bio veliki korak. Roditelji su plakali kad su me ispraćali, a mama je brinula kako ću sama, ali rekla sam joj: “Moram, ne mogu više drugačije.”
Uz njihovu podršku, Aleksandra je uspela da izgradi muzičku karijeru o kojoj je nekada samo maštala. Njeni počeci vezani su upravo za porodične i lokalne proslave.
– Brat i ja smo svirali u bendu, nastupali svuda i bili prava atrakcija. Baka bi govorila: “Dete, odakle ti taj glas?” Komšije su se okupljale da me slušaju. Rad na njivi po vrućini nije bio lak, ali je jačao karakter. Neki ne znaju šta je muka, a ja to jako dobro znam.
Aleksandra rado deli i vedre uspomene iz detinjstva, posebno jednu koja joj i danas izmami osmeh.
– Jednog Prvog maja slavile smo sa sestrama na brdu. Iznenada je počeo pljusak, ali mi nismo bežale. Prostirale smo ćebiće po travi, smejale se, a kad je kiša prestala, kotrljale smo se niz brdo, potpuno umazane od glave do pete. To je bio najluđi Prvi maj mog života, priča pevačica kroz smeh.
Danas, iako nastupa širom regiona i živi u Beogradu, Aleksandra nikada nije zaboravila gde su joj koreni. Kad god stigne, odlazi kod roditelja, uzima motiku, odlazi u baštu i sa istom radošću kopa zemlju – baš kao nekada.
– To je deo mene. Rad na zemlji me naučio skromnosti i zahvalnosti. I dan-danas, kad dođem u selo, obujem gumene čizme i uživam. Tada se osećam najviše svoja, kaže Aleksandra. 🌻
Njena priča dokaz je da uspeh ne briše korene – već ih čini još snažnijima.
